Ја овде у ствари не знам шта да напишем... За то има барем два разлога. Један сам навео на првој страни при почетку текста. Други разлог је то што у ствари ја пред њом остајем без речи. У ствари, нису ми ни потребне. Када смо заједно, шта год радили, наше мисли се некако поклопе и ја разумем шта она жели и она разуме мене. То се дешавало и кад смо се тек срели тако да то није резултат тога што се добро познајемо. Ја не знам да ли сте имали срећу као ја да будете покрај особе са којом се тако разумете од првог дана, али вам заиста желим да је имате.
   Неки пут, као данас и јуче, она ми страшно недостаје. Док су радни дани то некако лакше прође, гужва је, завршава се посао, трчи се горе-доле. И тада ми буде лакше кад се сетим ње, а сетим се јако често. У ствари не сетим се једино док радим било шта што ми заокупља пажњу у потпуности, а то је ретко ових дана на мом послу. Али кад дође петак поподне, а ја не одлазим код ње или она не долази код мене и ја останем сам са собом, затекнем сам себе како седим са својим мислима које све иду ка њој. Тада пустим музику коју волимо да слушамо заједно или погледам наше слике или урадим било шта везано за њу, прође ме пријатна језа  и очи ми лагано овлаже. Као и сад док ово пишем, јер је ово један од тих дана. Али то није туга, ја то не умем да вам објасним, то је најлепше осећање које имам када сам сам. То је у ствари знање да имам особу коју толико волим и која је толико добра и поред које се осећам сигурно и којој и ја доносим срећу и радост. А мени те ствари причињавају срећу и радост. И то толику да ми овлаже очи од снаге емоција. А тад се јави и та страшна жеља да сам са њом у том трентку, да заборавим све проблеме и нервозе јер она све то једним загрљајем уклони, као да их није ни било. И тада кад сам у њеном загрљају остаје само срећа...
   Надам се да сте из овога разумели зашто не знам шта да напишем о њој. Али искрено, није ми ни битно. Оно што је мени битно је да она разуме ове речи овде које сам написао јер она зна каква моја осећања стоје иза њих. А разуме, сигуран сам...